KRENITE odavde

Besmislice u biciklističkoj industriji

Moje razmišljanje na temu kako i zbog čega u biciklističkoj industriji postoje i opstaju patenti koji nemaju previše smisla, ili su čak nebezbedni. Ovo je moje mišljenje (na osnovu mog obrazovanja, znanja i iskustva).

Sadržaj:

  1. Priča o viljuškama bez navoja (tj. “Ahead” lule i viljuške)
  2. Trendovi biciklističke industrije
    2.1. Zanemarivanje zdravog razuma i već gotovih rešenja
    2.2. Komplikovano i skupo, ali zato barem nepouzdano 🙂
  3. “Ti voziš divlje”
  4. Kuda dalje?
  5. Zeitgeist i “AI
  6. Umesto uvoda
    6.1. Odličan članak, sve se slažem
    6.2. Iznosiš svoje mišljenje kao da je činjenica
    6.3. Zakačeni za disk kočnice, ili drugi pojedinačni tehnički aspekt
    6.4. Ti se protiviš inovacijama i razvoju tehnike


1. Priča o viljuškama bez navoja (tj. “Ahead” lule i viljuške)

Priča o tome kako su viljuške bez navoja zamenile viljuške sa navojem i lule sa orahom (pa, u najvećoj meri) lepo oslikava kako biciklistička industrija funkcioniše.

Lula sa orahom i ahead lula
Lula sa orahom (1), šraf koji sve drži (2), orah (3), ahead lula (4)
Slika 1

Počenju iznošenjem sledeće tri činjenice:

  • Viljuške sa navojem sa lulama sa orahom su se koristile decenijama.
  • Viljuške sa navojem čine podešavanje predopterećenja ležajeva upravljača sporim i frustrirajućim.
  • Lule sa orahom su nebezbedne.
    Ako vam to nije jasno odmah iz slike iznad, za pojašnjenje vidite moj članak o nebezbednim patentima u biciklističkoj industriji.

Meni je šraf lule sa orahom pukao. U vožnji. Sretno se završilo, ali to me je nagnalo da istražim može li se to nekako preduprediti. Svoje zakljčke sam zapisao u gore-linkovanom članku o nebezbednim patentima biciklističke industrije – ukratko: praktično nema načina da se redovnim servisom i pregledom na vreme uoči, ili spreči pucanje šrafa i gubitak kontrole nad viljuškom (sa kormanom koji vam ostane u rukama). Tokom prethodnih decenija popravljanja bicikala i povratnih informacija od drugih mehaničara i biciklista, moj zaključak je da se to dešava i drugima. Ne često, ali dovoljno je da se desi jednom… na nizbrdici. Ovo spominjem zato što se, kad god pričam o ovom konkretnom problemu, uvek javi neko ko tvrdi da se “lule sa orahom voze decenijama, na hiljadama bicikala, i niko nije imao tih problema sa njima!”

Danas imamo viljuške bez navoja (eng. “a-head,” “threadless“) i odgovarajuće lule za njih. Da li ih je dizajnirao neko iz biciklističke industrije kako bi rešio probleme lula sa orahom? Proizvođač bicikala poput Giant-a, Schwinn-a, ili Cannondale-a? Proizvođač ramova poput Toma Ričija, ili Ričarda Sahsa? Proizvođač komponenti poput Shimano-a, ili SRAM-a? Ne! 🙂

Proizvođači bicikala i delova su bili sretni dok god ide prodaja.

Elegantno, jako, pouzdano i lagano (na ovo poslednje ću se vratiti) rešenje koje koristimo danas pod imenom “viljuška bez navoja” je izmislio entuzijasta i hobi MTB trkač John Rader.

Rešenja koja su meni padala na pamet za ovo su bila veoma ne-elegantna (teški-karabudž ™ 🙂 ).

Napravio je prototip (koji je koristio na trkama) i uspeo dogovoriti sastanak sa predstavnikom SAD odeljkom Dia-Compe kompanije, Peterom Gilbertom. Na sastanak je poneo svoj MTB i demonstrirao kako se viljuška lako vadi iz rama – popuštanjem dva šrafa. To je bilo nemoguće uraditi sa viljuškom sa navojem.

Gilbert je bio prodavac, ali je viđao mehaničare kako rade i shvatio koliko bi ovaj patent ubrzao rad (manja težina je takođe bila veliki plus). Taj aspekt, a ne problemi sa bezbednošću kod lula sa orahom, ga je nagnao da ozbiljno razmotri ovaj novi patent.

Ostalo je još da se smisli elegantan način za podešavanje predopterećenja ležaja upravljača. Bilo je tu ideja da se navoj urezuje na unutrašnjost vrata viljuške i sličnih ne-elegantnih rešenja. Onda je menadžeru proizvoda Dia-Compe USA, Dougu Beeleru otpao točak sa kancelarijske stolice.

Dok je gledao kako da reši taj “kvar,” video je zvezdasti umetak sa navojem u sredini unutar cevi stolice. Eureka! 🙂 Rođen je zvezdasti umetak u vratu viljuške!

Naravno, kod savremenih viljuški sa karbonskim vratom, nema zvezdastog umetka koji se nakucava (kako se karbon ne bi oštetio), već postoji umetak koji se fiksira sličnim principom kao fiksiranje lule sa orahom. Suštinska razlika je u tome što kod sistema viljuški bez navoja, taj umetak služi samo za podešavanje predopterećenja ležajeva upravljača, dok se lula fiksira bezbedno, sa dva šrafa.

Patent su prvobitno zvali “Light Set,” ali su ga Dia-Compe marketinški stručnjaci brzo prekrstili u “AheadSet.” Zajvaljujući njihovoj već postojećoj saradnji sa RockShox kompanijom, proizvodnja i prodaja viljuški bez navoja je ubrzo preplavila tržište.

Članak na ovu temu:
Konstrukciji i ležajevima viljuške bicikla.

– Sadržaj –


2. Trendovi biciklističke industrije


2.1. Zanemarivanje zdravog razuma i već gotovih rešenja

Možete izvući sami svoje zaključke iz prethodne priče. Moj utisak je da biciklističku industriju pokreću prodaja i marketing na prvom mestu, sa dosta slabim inženjeringom.

Priča o viljušci bez navoja je priča sa sretnim krajem. Kada je reč o kaliper kočnicama za drumske bicikle, danas imamo sistem koji je manje bezbedan (problem sa savremenim drumskim kaliper kočnicama).

Za malo da zaboravim i dugo prisutan i poznat problemom montiranja pedala na kurble. Ovaj problem rešen je pre oko pola veka u automobilskoj industriji. O kakvom problemu govorim?

Automobili su imali problem da se šrafovi koji drže desne točkove odvrću, a i da svi šrafovi točkova često pucaju. Problem je rešen uvođenjem konusnog spoja između točkova i šrafova/matica koje ih drže (što možemo videti na svim današnjim šrafovima/maticama automobilskih točkova).

Spoj matice i točka automobila - sa konusnim naleganjem
Spoj matice i točka automobila – sa konusnim naleganjem
Slika 2

Izgleda tako jednostavno i očigledno, ali do pronalaska ovog sistema, šrafovi/matice desnih točkova morali su biti sa levim navojem kako se ne bi odvrtali (danas svi imaju standardan, desni navoj). Imali su i problema sa pucanjem šrafova usled više “šetanja” (zamora materijala).

Evo kako je pokojni Jobst Brandt unapredio spoj svojih pedala sa kurblama, kako bi eliminisao “fretting” oštećenja kurbli:

Interfejs pedale i kurble dizajniran od strane Jobsta Brandta
Interfejs pedale i kurble dizajniran od strane Jobsta Brandta
Slika 3

Taj patent eliminiše i potrebu da navoj leve pedale bude levi kako se ne bi odvrtala u vožnji, što pojeftinjuje i proizvodnju (leve i desne pedale bi bile identične), a i olakšava život vozačima tandem bicikala.

Navešću još jedan primer:
U uputstvima za montiranje kurbli na četvrtku, većina proizvođača i autoriteta industrije preporučuje da se montiraju na suvo. Napisao sam uputstvo za montiranje kurbli na četvrtku. Tu sam u detalje objasnio teorijske (inženjering) i praktične razloge iz kojih preporučujem i koristim montažnu pastu pri montiranju ovih kurbli.

Ko je tu lud?! Ako svi viču da je “Zemlja očigledno ravna ploča,” treba li da se pravim glup i to prihvatim?

Kada o ovim problemima pričam sa drugim biciklistima i mehaničarima, većina ih se pravi kao da ti problemi ne postoje, tipa “nikome se to ne dešava.” Meni to izgleda kao zabijanje glave u pesak i gutanje marketinga biciklističke industrije lopatom.

– Sadržaj –


2.2. Komplikovano i skupo, ali zato barem nepouzdano 🙂

Stvar u koju se najviše ulaže u biciklističkoj industriji je marketing, ne inženjering. Ako se usudim kritikovati neke od “modernih izuma,” često me biciklisti koji to (nepotrebno?) skupo plaćaju ljutito kritikuju i, da kažem, napadaju. 🙂 Toliko je marketing moćan.

Stvari koje me posebno “oduševljavaju:”

Disk kočnice, čak i na drumskim biciklima, ili biciklima koji se voze pretežno u suvim uslovima. Danas je gotovo nemoguće naći bicikl sa opremom srednje, ili više klase, a da nema disk kočnice. Pisao sam o prednostima i manama disk kočnica. Na osnovu toga, rekao bih da disk kočnice nemaju previše smisla na drumskim biciklima, ali proizvođači ne nude izbor – moraš uzeti komplikovanije, teže i skuplje rešenje.

Kad smo kod drumskih bicikala, savremene “šamaraljke” (integrisane ručice kočnica i menjača za drumske bicikle) su veoma skupe, teške za popravku (prave se tako da se ne popravljaju), a osetljive na udarce i oštećenja. Marketing je ubedio bicikliste da moraju menjati brzine svake sekunde (kao da je ljudsko telo motocikl sa agregatom od četiri redna cilindra).

Zapravo sam uspeo popraviti nekoliko Shimano šamaraljki, na primer, ali upravo zbog toga sam uveren da nisu projektovane da traju i da se popravljaju.

Da ne vozim već decenijama i po planini, i po zimi i blatu sa “običnim” kočnicama i frikcionim ručicama menjača, možda bih i poverovao u tu priču.

To sve samo po sebi nije problem. Ko voli, samo napred. Problem je kada se to pokvari, što nas dovodi do narednog poglavlja:

– Sadržaj –


3. “Ti voziš divlje”

Velika većina biciklista vozi veoma malo, i uglavnom dosta “nežno” (malo snage, kondicije, veštine i iskustva da se vozi agresivnije). Bicikli se često koriste za laganu rekreaciju, ili par zabavnih vožnji. To je to.

Sad, ako vozite češće, duže i dalje, ili ako koristite bicikl kao glavno prevozno sredstvo, situacija se menja. Stavićete i ram i delove “na muke” i videti šta će pući. Kada se skupe, komplikovane, i previše osetljive stvari pokvare, ili polome, krivica se obično svaljuje na biciklistu. “Ti voziš divlje” i slične izjave.

Zapravo, suština je u tome da mnogi bicikli, ramovi i delovi nisu napravljeni da traju i da se voze (osim možda par puta godišnje, kad je baš lepo vreme, do najbližeg parka i slično). Čim se malo “nagaze,” pokažu probleme i slabosti, a onda se za to krivi biciklista.

– Sadržaj –


4. Kuda dalje?

U automobilskoj industriji, situacija je bila slična gore-opisanoj sve do popularizacije trka Formule 1. Tu se počela slivati enormna količina novca sponzora, i pobede u gran-priju su postale prestiž i donosile više prodaje. Tek tada su plaćani i angažovani vrhunski timovi inženjera da smišljaju prava unapređenja, koja su se onda “spuštala” do automobila koji se prodaju komercijalno.

Trke bicikala ne donose ni blizu toliko novca. Takođe, u trkama bicikala se dosta akcenta stavlja na same vozače, i pravilima se strogo ograničava koliko napredna može biti oprema.

Zbog svega toga, biciklistička industrija nema motiv da pravi bolje, a pogotovo ne robusnije i bezbednije stvari.

Elegantni i pouzdani quick-release je zamenila “thru-axle.” Frikcione ručice menjača je praktično nemoguće naći (samo indeksne ručice i drumske šamaraljke). Suspenzija i hidraulika (i elektronika) se stavljaju na sve živo, uključujući i šticne. Dok karbonska vlakna zamenjuju stari dobri čelik i gde treba i gde ne treba (žbice na primer)…

Za mene je suština u tome da bicikl služi meni, a ne ja njemu. Treba da bude robustan, pouzdan, jeftin i jednostavan za održavanje. Volim voziti na granici i padovi su uobičajena stvar. Ne bi trebalo da brinem hoću li morati podići kredit da popravim bajs posle proklizavanja.

Međutim, biciklističku industriju pokreće marketing, tj. ono što se može dobro i skupo prodati. U kombinaciji sa velikom većinom korisnika koji kupe bicikle koji više stoje nego što se voze, svaki nedostatak se lako pripisuje biciklisti i ne rešavaju se problemi u samom dizajnu (ili kontroli kvaliteta).

Verujem da mnogi, možda i većina biciklsta uživa u fensi delovima i opremi. To je sasvim OK. Svako bira za sebe. Ali ne sviđa mi se što je sve manje “robusnih i zdravorazumskih opcija” (da se tako izrazim) u prodaji.

Sa zadovoljstvom će Vam prodati kacigu, a neće uraditi pristojnu kontrolu kvaliteta rama i viljuške.

Relja Novović – da se neskromno citiram

– Sadržaj –


5. Zeitgeist i “AI”

Pisao sam već nešto u ovom pravcu razmišljanja na svom blogu, na engleskom, u članku Zeitgeist: “Fake it ’till you make it!”

Gore-opisani problemi su problem u biciklističkoj industriji još od XX veka. U XXI veku oni zahvataju praktično sve industrije i oblasti života. Mogu potvrditi da je to definitivno slučaj u oblastima u kojima sam stručan (mehanika i računari/IT).

Ljudi danas sve manje čitaju (možete i sami sebe lako proveriti pitanjem koliko knjiga ste pročitali u poslednjih 365 dana?). “Preleću” članke i objave na društvenim mrežama, upijajući poneku sliku, (pod)naslov ili kratak video. Uveren sam da kod dece i mladih ljudi ovo utiče i na način na koji se mozak (sinapse) razvija (siguran sam da ne pomaže ni starijima da ostanu britkog uma).

Uz to, ljudi se više ne brinu (i ne plaše) kada ne znaju kako (i zašto) nešto radi. Ne pričam o tome da moja tetka istoričar-umetnosti ne kapira šta se dešava kada pritisne “šalji” u svom Gmail nalogu. Pričam o tome da prosečnog profesionalnog web-developera to ne zanima da nauči, jer “bitno je da sajt radi” (to je samo jedan od bezbroj primera).

Razvojem veštačke inteligencije i komunikacionih tehnologija, aparati postaju pametnij, a ljudi kao da postaju sve gluplji i porobljeniji. To kažem kao entuzijasta koji obožava tehnologiju i trudi se da je koristi za dobro. Čini se da postoji epidemija površnosti.

Posledica svega toga je i da ljudi nisu u stanju kritički razmišljati – proveravati informacije, zaključivati logički, ili pronalaziti greške u logici i zaključcima.
Moj članak o slobodi govora, nauci i kritičkom razmišljanju

Ovo sve spada u stvari koje čine ljude podložnim manipulaciji i porobljavanju. Setite se samo silnih “borbi protiv dezinformacija (na Internetu).” Po svemu sudeći, nadležni ne veruju da smo u stanju da skontamo da je onaj ko viče da je Zemlja ravna ploča idiot! Tragično je što su u toj proceni, za prevelik procenat ljudi, verovatno u pravu. Još veća tragedija je što se ne radi na podizanju svesti, boljem obrazovanju, prosvetljenju – već sve ide ka još većem zaglupljivanju.

Smešna i ironična stvar je što ne mislim da je to rezultat neke zavere, ili svesnih napora. Ne. Više liči na samo idenje linijom manjeg otpora, boljenje uveta, i klasičnu ljudsku glupost (čak, ili pogotovo, na vodećim pozicijama). U ljudskoj prirodi je da izmisli kompjuter, isto kao što je i lenjost da uz kompjuter čovek bude lenj i zaboravi računati “peške.”

Osvrnuću se ukratko i na razvoj veštačke inteligencije (“VI,” u nastavku teksta koristiću englesku skraćenicu “AI” od “artificial intelligence“). Izmišljanje AI je isto u ljudskoj prirodi – mi imamo poriv da vidimo šta sve možemo izmisliti i napraviti. Napraviću kratku digresiju:

1945. Amerikanci su napravili atomsku bombu. Nakon toga, Rusi su morali napraviti svoju, iz straha, ako ni zbog čeg drugo. Ni jedna od supersila nije htela zaostati u trci sa atomskim naoružanjem (iz straha od onih drugih). Dok sedim i ovo pišem, neki ljudi imaju moć da pritisnu crveno dugme i pobiju nas sve.

Ne zaboravite da pričamo o vrsti toliko primitivnoj da veruje kako su električni automobili super ideja, dok neki od njenih najinteligentnijih članova, u najboljim godinama, troše svoju energiju, vreme i intelekt u pokušajima da skontaju kako povećati prodaju proizvoda XY (dok oni gluplji pišu članke 🙂 ).

Nego, gde sam ono stao. Ah, da – AI. Isto kao i sa nuklearnim naoružanjem, niko se ne usuđuje zaostati u razvoju AI. Zaboga, ne bismo hteli da nas Ameri/Kinezi/Rusi/Ko-god prestigne, zar ne?!

Problem je u tome što ni oni koji razvijaju AI ne znaju baš tačno kako to čudo radi i kako “uči*.”
* za opširnije objašnjenje ovog aspekta, pogledajte ispod komentar mog prijatelja (“P, kao Narandža”) koji bi ostao anoniman, a sa kojim se u najvećoj meri slažem.
Ono što znamo je da AI (može da) napreduje eksponencijalno. Eksponencijalni rast je kao britanski humor – čudan, i niko ga ne kapira. Naime, AI ne mora postati samosvestan da bi nas uništio. Dovoljno je samo da postane dovoljno moćan program/mašina, i da zabaguje. Programi hoće da baguju. Danas niko više ne radi čestita beta-testiranja. Svi jure da puštaju u produkciju, kako bi se ispunili rokovi, pa da “oni od gore” dobiju bonuse. To može biti nezgodno u kombinaciji sa “programom” koji sam uči i razvija se eksponencijalno brzo, bez mogućnosti prave kontrole.

Tako da, u najboljem slučaju, AI će omogućiti da ljudi postanu još gluplji (puno više nego što su to uradili digitroni, računari, i pametni telefoni). Nećemo morati više Guglati, pa čitati i pokušati skontati ima li to smisla, već će nam AI davati sve odgovore na tacni, tačno spram našeg pitanja, tačno za nas.

U najgorem slučaju, AI će izračunati da je optimalno rešenje da se pritisne ono crveno dugme (bag u programu, ne mora biti nikakva samosvest). Majmuni koji ga prave i usavršavaju ne mogu ga kontrolisati jer ne razumeju kako – “bitno je samo da radi.”

Naravno, to što sve ide do đavola, ne znači da ne treba uživati u životu koliko je god to moguće. Možda ćete imati sreću da umrete pre nego što roboti zavladaju svetom, a ljudi zaborave čitati. Ko zna? 🙂

Ovo je počelo kao priča o biciklističkoj industriji, ali nekako mi je spontano došlo da malo proširim temu. Oni koji mi zameraju na tome verovatno nisu ni stigli do ovog dela, tako da je sve u redu. 🙂

Ako ste zaista pročitali ovaj članak od početka do kraja, verujem da spadate u nekih 1% “čudnih” ljudi koji “nisu u koraku sa savremenim svetom.” Hvala vam. Zanima me pročitati vaše misli o ovome (“igra riječi namjerna,” što bi rekli ameri 🙂 ) – bilo u polju za komentare ispod, ili na BikeGremlin forumu.

– Sadržaj –


6. Umesto uvoda

Ovaj članak dobio je dosta pohvala, ali i nešto kritika (većinom preko mejla, raznih “mesindžera” i Fejsbuk grupa). To je dobro. Lepo je videti da ljudi čitaju i misle. Neke od pohvala i kritika su bile sa puno strasti. Hoću da se zahvalim svima koji su hvalili, kritikovali, i komentarisali.

Većina povratnih informacija može se svrstati u nekoliko kategorija. Prodiskutovaću o svakoj:


6.1. Odličan članak, sve se slažem

Osnovna ideja ovog članka je bila da napišem svoje mišljenje, i možda navedem druge da razmisle o tome. U tom smislu, radije bih da se ne složite, ali da mislite svojom glavom (i kulturno & konstruktivno napišete gde mislite da grešim).

Naravno, lepo je znati da ima ljudi koji slično razmišljaju i vide probleme koje ja primećujem. Uočavanje problema je prvi korak ka njihovom rešavanju.

– Sadržaj –


6.2. Iznosiš svoje mišljenje kao da je činjenica

Velika većina mojih članaka su objektivni, tehnički, sa tabelama podataka i korak-po-korak uputstvima. Ovaj članak pak, nalazi se u sekciji “Moji radovi i razmišljanja,” i na samom početku, masnim slovima kaže: “Ovo je moje mišljenje (na osnovu mog obrazovanja, znanja i iskustva).”

Zamislite na šta bi članak ličio da sam svaku rečenicu započeo sa “po mom mišljenju…” 🙂 Uz to, ovo je ipak malo slobodnija forma od naučnog rada, sa svim ograničenjima, prednostima i manama takvog pristupa.

Dodao bih i da je “ravna Zemlja” bila “činjenica” stotinama godina – tj. može se reći da je ono što smatramo činjenicama u suštini “mišljenje oko kojeg se slaže većina stručnjaka iz date oblasti.” Time sam se nešto opširnije bavio u članku “Sloboda govora i nauka.”

To je što se tiče mišljenja generalno. Sad, na temu mog mišljenja:

Imam dosta znanja i iskustva iz tema o kojima pišem (deo toga što znam se može videti u stotinama članaka i videa koje sam do sada objavio). Moglo bi se čak reći i da sam ekspert. 🙂

Takođe, zahvaljujući svom poslu, servisu, sajtovima, i YouTube kanalima, tokom poslednjih desetak godina odgovorio sam na hiljade pitanja i popravio ili pomogao oko popravke na hiljadama bicikala.

Suštinska razlika! Daću jedan primer:

  • Ne volim “Tihi Don” Mihaila Šolahova.
    To je mišljenje na osnovu ličnih preferencija. Subjektivno. Ne sporim literarne kvalitete i značaj tog dela. Samo meni “nije selo.”
  • Ne volim disk kočnice na bicklu (barem za mnoge namene).
    To je mišljenje na osnovu poznavanja i vaganja prednosti i mana. To bih nazvao “objektivnim mišljenjem.” Kad kompanija plati konsultanta radi unapređenja zaštite, dobar konsultant će dati preporuke na osnovu sličnog “objektivnog mišljenja,” baziranog na proučavanju i analizi kompanije i svih prednosti i mana raspoloživih rešenja.

Stoga je moje pitanje:
Ako ja ne mogu i ne treba da iznesem “svoje mišljenje” o problemima i nedostacima koje vidim, ko može, ko treba?

Možete da se ne složite, to čak i ohrabrujem, pošto mislim da su konstruktivne diskusije i kritike način da se unapredi znanje i rode nove ideje. Ali “moje mišljenje” je da ne treba da mi branite da iznesem “svoje mišljenje” (na kulturan i konstruktivan način). 🙂

Ovo nas dovodi do sledeće grupe zamerki:

– Sadržaj –


6.3. Zakačeni za disk kočnice, ili drugi pojedinačni tehnički aspekt

Koristiću disk kočnice kao primer, ali isto važi i za sve druge tehničke aspekte pomenute u članku.

Dakle, na primeru disk kočnica, moji argumenti su sledeći:

Nisu optimalan izbor za svaku primenu. Kao i sve drugo, disk kočnice imaju prednosti i mana. Za neke namene, mane prevlađuju prednosti.

Super je ako vama više odgovaraju disk kočnice. Nije super što na proizvođači ostavljaju sve manje izbora ako ih ne želimo (bicikl sa opremom pristojnog kvaliteta danas teško može da se nađe bez disk kočnica, amortizera ili “barem” karbonske viljuške itd.).

Marketing ljudima ispira mozgove kako su disk kočnice superiorne (u svakom smislu i za svaku namenu) i da ne smete nipošto voziti van asfalta po planini bez disk kočnica. Da ne vozim bajseve bez disk kočnica već decenijama, sigurno bih i sam poverovao u to.

– Sadržaj –


6.4. Ti se protiviš inovacijama i razvoju tehnike

Ne. Ja volim inovacije. Ne volim loš inženjering, i ispiranje mozgova ljudima da bi kupovali skupe, nepouzdane i nebezbedne stvari kako bi se zaradio novac – a već postoji tehnologija da se naprave robusne, jeftine i pouzdane alternative (a one se, umesto toga, povlače sa tržišta).

Shimano je konačno javno priznao da postoji problem sa nekim njihovim pogonima.
https://bike.shimano.com/en-US/information/customer-services/corrective-actions/11-speed-hollowtech-ii-crankset-recall-notice.html

Da li je zabranjeno kritikovati druge nedostatke dok “Tito ne kaže da su studenti u pravu”?

Tema na BikeGremlin forumu za diskusiju o ovom članku:
https://www.bikegremlin.net/threads/besmislice-u-biciklistickoj-industriji-clanak-i-komentari.34/


Podržite BikeGremin
da ostane online & nezavistan

Ovaj sajt je edukativan, besplatan, objekivan, i nije komercijalan
(sponzori ne vole plaćati ako spominješ i sve uočene mane proizvoda 🙂 ).

Koliko košta WordPress sajt?

Ako mislite da je ovaj sajt dobar i koristan,
a možete izdvojiti $5 mesečno,
molim vas da podržite moj rad preko Patreon donacije:


www.patreon.com/bikegremlin

Ukupna podrška trenutno: $34,24 mesečno
(Patreon podrška: $25,28
YouTube pretplate: $4,29
Ostale platforme: $4,67)


– Sadržaj –

5 misli o “Besmislice u biciklističkoj industriji”

    • Cloudflare je objavio kompletan izveštaj o ovom incidentu.

      Oni uvek lepo i, barem meni tako deluje, tačno navedu šta se desilo (i šta su pogrešili), i šta planiraju raditi kako bi sprečili da se to ponovi. To je pohvalno.

      Pun izveštaj (link ka Cloudflareovom blogu):

      https://blog.cloudflare.com/post-mortem-on-cloudflare-control-plane-and-analytics-outage/

      Sad ide manje pohvalni deo. Problem je po svemu sudeći nastao usled dve stvari:

      – Nestanak struje u jednom od Cloudflareovihg data centara (elektro-distribucija je imala ispad, a operateri u data centru su isto tad napravili greške).
      – Rezervni sistemi Cloudflarea nisu radili.

      Citati su sa mojim slobodnim prevodom.

      “Biser” elektro distributerske kompanije:

      “…noćna smena se sastojala od obezbeđenja i jednog tehničara koji je bio na tom poslu tek nedelju dana.”

      CloudFlareovi “biseri”:

      Verovali smo da naši bekap sistemi mogu sprečiti ovakav ispad, čak i u slučaju ispada jednog od glavnih data centara.”

      “Olako smo dopuštali da se novi proizvodi puštaju u produkciju bez integrisanja baza koje koriste u sistem sa bekapom. Cloudflare dozvoljava većem broju timova da rade brze inovacije. Tako da proizvodi idu različitim putevima do svoje inicijalne alfa verzije.”

      Ironično je što se ovo dotiče teme ovog članka. Verovanje umesto testiranja (po sevmu sudeći), i brze inovacije bez da se proveri i shvati kako stvari rade.

      Pošteno je reći da je CloudFlare verovatno među najmanje lošim “cloud” kompanijama. Uvek uče iz svojih grešaka kako bi sprečili da se one ponavljaju. U najvećoj meri znaju šta rade (što je retkost danas).

      Ogroman broj aplikacija i sajtova se oslanja na CloudFlare.
      BikeGremlin sajtovi su konfigurisani tako da se mogu “skloniti” sa servisa relativno lako, ali po cenu nešto slabijih performansi i viših troškova (pošto je ovo nezavistan, neprofitan sajt, ne dopada mi se ideja povećavanja troškova).

      Relja RetroGrouch Novović

  1. Lajk, šer end sabskrajb.

    Ja sam došao do nekih svojih zaključaka, tako da se vraćam na krutu vilu, šire gume i 2×8 prenos, ravan korman i hidraulične disk kočnice, jer volim 🙂 I pogon na četvrtku ako je moguće, mada ovo je usput. Samo još da nađem odgovarajuće vozilo odgovarajuće cene. Definitivno nam prodaju stvari koje nam ne trebaju ali zato makar kratko traju i skupe su za zamenu.

    Odgovori
  2. Relja grome,

    Svaka čast na članku koji si napisao. Mnogo mi se dopada tvoj stil pisanja: direktan i bez uvijanja. Potpisujem sve što si napisao u petom odeljku.
    Evo ti moja dva centa na ovu temu. Moj pogled na AI je dosta pesimističan i smatram da je ovo što sada zovemo AI, zapravo jedna slepa ulica iz koje ćemo se izvući tek kada se uložena sredstva isplate kroz neka lepo upakovana softverska rešenja. Osim toga, mislim da treba i preispitati pojam veštačke inteligencije, jer mi se čini da nam treba neki drugi naziv za ovo što danas zovemo AI i istovremeno nam i dalje predstoji potraga za nečim što bi se moglo nazvati inteligentnim. Teorijski gledano AI se deli na simbolički AI (zasnovan na formalnoj reprezentaciji znanja) i mašinsko učenje (bazirano na statističkim modelima). Ova prva kategorija se naziva i good-old-fashioned AI i najsličnija je podučavanju studenata da rešavaju neke zadatke (prvo ih podučavamo nekoj metodi rešavanja problema, a onda pred njih stavljamo zadatke u kojima treba da primene datu metodu). Onaj drugi pristup, kojim se obučavaju veštačke neuronske mreže da prepoznaju neke obrasce u podacima, je najsličniji načinu na koji bebe uče (kroz puuuno primera im pokazujemo kako nešto treba ili ne treba da rade, sve dok to ne nauče).

    Koliko god prvi pristup bio pouzdaniji, on zahteva ogroman inicijalni napor da se pripremi ta baza znanja. Kao što si i sam rekao, danas se malo ko udubuljuje u neki problem, već se radije traga za instant rešenjima. Dodatno su pristupačnost računarske opreme i dostupnost podataka doveli do toga da nam je lakše da pustimo mašinu da ‘sama nešto nauči’, ali ne znam ko je spreman da preuzme odgovornost za odluke koje tako obučen softver bude donosio. Objašnjivost tih odluka je takođe jedan od većih izazova u mašinskom učenju. To prolazi samo zato što se danas retko ko zanima za detaljna obrazloženja jer i nismo u stanju da pratimo iole složeniji lanac kauzalnosti niti da kritički preispitamo informacije (u prilog onoj priči o razvnozemljašima koje spominješ). Kao da je bitno samo da odgovori koje AI daje zvuče dobro, a njihova istinitost je postala sporedna stvar. Upravo kako si opisao web programere koje ne zanima kako tačno funkcioniše njihova aplikacija (a pri tome ni ne razlikuju Web od Interneta), tako i današnji AI dopušta da razvijaš softver iako nemaš potrebno domensko znanje, ali si nekako došao do dovoljno obimnog ubučavajućeg skupa podataka.
    U svakom slučaju, dok se pitamo da li smo blizu scenarija iz nekog sci-fi filma, AI u najboljem slučaju može jedino da oponaša neke već viđene obrasce zaključivanja, pa ne znam ni koliko se to uopšte uklapa u shvatanja inteligentnog ponašanja. To me opet vraća na ono pitanje s početka – da li nam treba drugi naziv za ovo što danas zovemo AI?

    Ako ti treba predlog šta bi se u tekstu moglo popraviti, to bi bila rečenica: “Problem je u tome što ni oni koji razvijaju AI ne znaju baš tačno kako to čudo radi i kako uči.”. U suštini, verujem da oni znaju kako AI uči, ali u primeni AI najčešće predstavlja black-box.
    Zato bih pre napisao:
    “Problem je u tome što oni koji razvijaju AI imaju predstavu o tome kako to čudo uči, ali ne uvek i objašnjenje zašto radi baš tako kako radi.”

    Odgovori
    • Hvala na komentaru i izdvojenom vremenu. 🙂

      Ubacio sam u “spornom” delu članka link ka komentaru, pošto on lepo ispravlja i dopunjuje temu, za one koje to zanima pročitati uz više detalja, a bez da sam članak postaje dodatno duži i opširniji.

      Komentar iznad je inače napisao moj prijatelj za kojeg mogu slobodno reći da je ekspert iz te oblasti i jedan od najinteligentnijih ljudi koje poznajem (pošto je komentar anoniman, moraćete mi verovati na reč 🙂 ).

      Relja

Komentiraj


Molim Vas da koristite BikeGremlin.net forum za sva pitanja i komentare.

Ako ste primetili neku grešku u članku, ili informacije koje nedostaju - molim Vas da mi na to skrenete pažnju komentarom na BikeGremlin forumu.
Na forumu možete pisati anonimno (stavite bilo koje ime/nadimak pri registraciji), ali mislim da je dobro da sve dopune i ispravke članaka budu javno dokumentovane (čak i ako njihov autor izabere da ostane anoniman).

Skip to content