Minimalno rastojanje za preticanje biciklista

Bezbedno rastojanje za preticanje bicikla

Ažurirano: 12/01/2020.

“Pazite šta želite, moglo bi vam se ostvariti.”

U ovom članku napisaću svoje razmišljanje na temu koja se već dugo provlači po medijima i različitim biciklističkim inicijativama: propisi vezani za obavezno rastojanje koje vozila moraju napraviti prilikom preticanja biciklista. Većina ovde napisanih stvari su rezultat mojeg ličnog razmišljanja i iskustva.


1. Uvod

Strastveni sam biciklista. Volim i motocikle, ali bicikli su mi prva ljubav (barem kad su u pitanju prevozna sredstva – za transport i za sport). Imam puno iskustva sa vožnjom u saobraćaju, kako po gradskim gužvama, tako i po raznim magistralnim putevima. Svakodnevno vozim bicikl kao jedino prevozno sredstvo (nabavka, prevoz klinca, vožnja do posla, prevoz alata…).

Motor vozim iz hobija. Automobil (i kombi) samo kada moram, službeno.

Ovo sve pišem kako bi bilo jasno “na čijoj sam strani”. Pošto neki moji stavovi po pitanju saobraćaja kod mnogih biciklista izazivaju dosta burne, negativne reakcije. Na kraju krajeva, sam ovaj sajt govori koliko su mi bicikli i biciklizam u srcu.


2. Treba li bicikl da zauzme celu traku?

Po važećem zakonu, barem u Srbiji, bicikl se mora voziti unutar jednog metra od desne ivice kolovoza. Po mom mišljenju, ovakav propis je opasan. Trebalo bi da propis glasi: “najbliže desnoj ivici koliko je bezbedno u datoj situaciji, spram uslova saobraćaja”, ili tako nekako. Na ovu temu (da ne bih ovde oduzimao prostor), napisao sam poseban članak: Bicikliranje u saobraćaju [02] Položaj u saobraćajnoj traci. Ukratko, tu sam objasnio zašto je nekad bezbednije voziti uz levu ivicu trake, nekad po sredini, a nekad skroz uz desnu ivicu. Uz objašnjenje na šta obratiti pažnju i kako izabrati najbezbedniji položaj u traci. To se isto svodi na položaj najbliže desnoj ivici koliko je bezbedno, samo što taj položaj (najdesnije koliko je bezbedno) nekad (ne uvek) bude uz levu ivicu trake.

Ono što sam primetio da neki biciklisti i “biciklistički aktivisti” zagovaraju je “uzimanje trake”, tj. vožnja po sred trake (uvek), ili čak uz levu ivicu trake. U gore linkovanom članku sam naveo primere (sa sve slikama) kada je ovakav položaj u traci opasniji. Tako da, čak i ako nas baš briga da li zadržavamo saobraćaj iza sebe (o ovome ću detaljnije pisati u nastavku), držati se određenog položaja u traci uvek, bez obzira na uslove puta i saobraćaja, je neracionalno, nepotrebno rizično.


3. Isti propisi za bicikle i za automobile?

Još jedna stvar koju “biciklistički advokati” zagovaraju, u želji za boljim položajem (nazivaju ga “ravnopravnim”) je to da su bicikli isti kao i automobili. Sad, za mnoge bolna istina: bickli nisu isto što i automobili. Za većinu evropskih gradova na primer, bicikli su puno bolji! Za prelazak 500 km u jednom danu, autoputem – automobil je bez premca. Za 500 km po vijugavim magistralnim putevima – dajte mi motor (ili, bolje, bicikl, uz par slobodnih dana 🙂 ).

Razmotrimo razlike.

Prvo, mnogi propisi prepoznaju “spora vozila”, poput traktora i drugih poljoprivrednih mašina. Dozvoljavajući da se ista pretiču čak i preko pune linije (kada je inače zabranjeno preticanje). Sa dobrim razlogom. Spora vozila stvaraju zastoje, koji frustriraju ljude. Možda vam se ovo ne dopada, ali ljudi su ljudi, dok ne počnu samo roboti voziti kola, sa ovim se mora računati. Uz to, preticanje sporog vozila traži puno manje prostora i bezbednije je od preticanja brzog vozila. Dodatna prednost ovakvih propisa je što tada ne moraju voziti svi brzinom najsporijeg vozila.

Drugo, bicikl se može uzeti u ruku i proneti kroz stepenice, prolazom između zgrada, voziti po travnjaku, preko pešačke staze (uz dužan oprez) – sve stvari koje je puno opasnije, ili nemoguće raditi kolima.

Treće, bicikl pruža puno bolju preglednost, pošto se ne nalazite u metalnom oklopu sa prozorima, leđa pribijenih uz naslon. Možete se lako okretati i videti 360 stepeni u krug.

Četvrto, verovatnoća da biciklom povredite pešaka, a pogotovo vozača automobila, je veoma, veoma niska. Najčešće je biciklista taj koji je ugrožen.

Konačno, bicikl je puno uži – čak i od većine motora, a pogotovo od automobila.

Zbog ovih razloga, mislim da su sledeće stvari sasvim razumne:

  • Biciklisti mogu tretirati stop znak kao znak za puštanje prvenstva (obrnuti trougao) – zbog puno bolje preglednosti koju bicikl pruža u odnosu na auto i manjeg rizika koji nosi za druge učesnike u saobraćaju (teško ih može povrediti). Isto tako, zbog bolje preglednosti i veće brzine kretanja, crveno svetlo bi za bicikliste moglo isto biti tretirano kao znak za puštanje prvenstva.
  • Vožnja u suprotnom smeru jednosmernim ulicama bi trebalo da je legalna za bicikle – ima prostora i bezbedno je – vozači i biciklisti vide jedni druge jer idu jedni drugima u susret. Mislim da je ovo dozvoljeno u nekim francuskim gradovima.
  • Provlačenje između automobila koji stoje, ili se kreću veoma sporo, trebalo bi da je dozvoljeno. Zašto bi i biciklisti stajali u gužvi, kad već vozila moraju i time je dodatno povećavali? Mislim da je ovo legalno u Engleskoj.
  • Biciklisti treba da se pomere skroz u desno i propuste automobile kada je to bezbedno.

Ovo nas sad dovodi do glavne teme ovog članka:


4. Koje je bezbedno rastojanje za preticanje biciklista?

Zamislite sledeće scenarije, u svakom vozite auto i prilazite biciklisti da ga preteknete:

  • a) Put je klizav i džombast, ispred vas biciklista nesigurno krivuda i jedva drži ravnotežu.
  • b) Put je čist i ravan, biciklista vozi pravo i sigurno, ali sa njegove desne strane ima puno parkiranih kola iz kojih svakog časa neko može otvoriti vrata da izađe.
  • c) Put je čist i ravan, biciklista vozi pravo i sigurno, a nema nikakvih potencijalnih opasnosti pored puta.

Da li je za sva tri scenarija isto bezbedno rastojanje za preticanje?
Da li je isto bezbedno rastojanje ako usporite na brzinu bicikliste i krenete ga onda preticati – kao i kada prilazite biciklisti sa 100 km/h?

Srpski zakon još uvek propisuje rastojanje za preticanje ovako: “najmanje potrebno za bezbedno preticanje”. Što je po mom mišljenju sasvim razumno i ispravno.

Lično, kada primetim da pravim zastoj u saobraćaju, sklonim se u desno na prvom bezbednom mestu (ako treba nekad i stanem) i mahnem rukom vozačima da prođu. Besmisleno je da ja jedan zadržavam saobraćaj. Pogotovo ako je iza mene autobus, koji prevozi preko 50 ljudi.

Takođe, iz ličnog iskustva, kada vide da vozim dete na bicklu, ili da vozim nesigurno (po snegu i ledu na primer), vozači po pravilu prave veće rastojanje prilikom preticanja.

“Ali meni je neprijatno kad projure blizu pored mene”.

Slažem se, nije baš uvek prijatno. Ipak, broj nezgoda u kojima kola udare bicikl prilikom preticanja je zanemarivo mali u odnosu na sve druge negode sa biciklima (najčešće oduzimanje prvenstva). Pisao sam o tome kako ovo izbeći u članku: Bicikliranje u saobraćaju [01] “Izvini, ne videh te!”

Kada se vozi mali auto i pretiče vas velik šleper, isto je prilično neprijatno, ali ne znam da neko propagira minimalnu bezbednu daljinu za preticanje u tom slučaju.

Ekstreman pravac u kojem vodi povlađivanje mentalitetu “meni je neprijatno, plašim se” je teranje svih ljudi koji deluju krupno i opako da hodaju sa lisicama na rukama (“opasnim” psima su već propisane brnjice u većini gradova).

Ova ekstremna digresija na stranu, kada se razmatraju propisi, uvek treba gledati ukupan uticaj, na celo društvo. Ulica u kojoj živim je dosta uska, a prometna. U njoj je nemoguće da me automobil pretekne sa 1,5 m rastojanja, osim ako vozim opasno blizu ivici i parkiranim automobilima (od kojih svaki može iznenada otvoriti vrata). OK, možete reći, pa neka voze svi automobili polako iza mene. Sad, zamislite da sam star i da vozim ispod 15 km/h, kako mnogi sugrađani voze bicikle. To bi rezultovalo zakrčenjem i moje ulice i raskrsnica za uključenje i isključenje iz iste. Uz to, usporavalo bi i sve druge bicikliste.

Sećate se citata sa početka ovog članka?


5. Šta je onda rešenje?

Rešenje je ono najteže, a najbolje na duži rok. Podizanje nivoa svesti.

Vozači moraju prolaziti kurseve gde se uče kako obraćati pažnju na bicikliste. Treba da iskuse (u kontrolisanim uslovima) kako izgleda kada kamion pored njih prozuji na pola metra, dok stoje. Učiti sve ljude da vrata automobila otvaraju suprotnom, daljom rukom, jer ih to tera da se zaokrenu, pa će pre uočiti ako nailazi biciklista od nazad (na engleskom, na njegovom sajtu, možete pročitati mišljenje John Allen-a na temu ovog “holandskog zahvata” – slažem se sa njegovim viđenjem, s tim što mislim da nije loše učiti ljude da pažljivo otvaraju vrata kola, ne samo zbog bezbednosti biciklista).

Biciklisti moraju naučiti da se drže dalje od zone vrata (pročitajte članak: Tipične rizične situacije za bicikliste u saobraćaju).

Svi ljudi bi trebalo da nauče da se ponašaju oprezno i predvidivo u saobraćaju, da na vreme signaliziraju skretanje, stajanje i sl.

Razvijanje biciklističke infrastrukture – čime se pomaže deci i onima koji su nesigurni da se uključe u bicikliranje. Smanjujući saobraćajne gužve. Biciklističke trake ne treba iscrtavati u zoni vrata parkiranih automobila.

Uvođenje zakona kojim se krađa bicikla smatra teškim krivičnim delom protiv opšteg društvenog dobra. I stavljanjem rasvetljavanja krađa bicikala više na listi prioriteta policije. Kako krađe bicikala prave veliku društvenu štetu? Tako što se krađama bicikala ljudi obeshrabruju od korištenja istih, što vodi do saobraćajnih gužvi i nezdravog života ljudi (čime se opterećuju ambulante i bolnice, gradovi čine nezdravijim mestima za život – sve se podređuje proširenju parkinga i saobraćajnica kojih nikad nema dovoljno – opširnije o ovome u članku Jesu li automobili održivi?). Isto tako, veći broj biciklista dovodi do toga da se vozači više navikavaju na prisustvo biciklista, očekujući prisustvo tih sporijih, dosta uskih i teže primetnih “vozila”, pa su biciklist na taj način bezbedniji, tj. broj nezgoda sa teškim povredama se smanjuje.

Sa druge strane, teranje vozača zakonom da uvek i po svaku cenu pretiču bicikliste sa 1,5 m rastojanja (ili čak prelaskom u drugu traku, kako neki zagovaraju) može doneti više problema, a ne verujem da bi podiglo nivo bezbednosti biciklista, naprotiv.

Bicikl nije auto – ovo treba iskoristiti u korist i biciklista i vozača.

Zdrav razum i tolerancija. Ni vozači ni biciklisti nisu nežne pahuljice i svete krave, pa da sve treba podrediti jednima, ili drugima. Nemojte biti goveda: zauzimati biciklom celu traku kada nije potrebno, niti preticati bicikliste sa manje rastojanja nego što je bezbedno.

Ono što svakako ne bi trebalo dozvoliti, to je da lobiranje raznih udruženja i javnog mnenja utiče na kreiranje zakona – ne bez diskusije, stručnih mišljenja, podataka i statistika. Strah “udariće me od pozadi” je iracionalan, sa verovatnoćom ne puno većom od padanja saksije na glavu dok se hoda ulicom – ubedljivo najveći broj nesreća nastaje kada biciklista ide u susret automobilu.

Po svemu sudeći, Nemci su od početka 2020. godine uveli zakon kojim se propisuje minimalno rastojanje pri preticanju biciklista u gradu na 1,5 metara, a van grada na 2 metra. Link (na nemačkom): novi nemački saobraćajni propisi u 2020. godini. Bilo bi dobro, na kraju godine, analizirati broj nezgoda sa biciklima i videti da li se broj nezgoda u kojima su biciklisti udareni od pozadi smanjio. To bi bio dobar početak.

Podeli ovaj članak...

Komentiraj

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.